Infostud je nastao 2000. godine, kada je postojao samo dial-up, diskete, a bogami smo još dugo koristili faks i odgovarali na čuveno pitanje „Kad će taj baner da se štampa?“.

Na vremeplovu prvih 18 godina Infostud grupe možete videti razne biznis momente sa našeg puta, ljudske momente i zanimljivosti, te razvoj firme kakvu je imamo sad. Kada pogledam sve to – osećam se dobro i ponosna sam. Ponosna sam na nas troje osnivača koji smo prošli tu priču i ostali uz Infostud, koji smo pregurali te godine, uspone i padove. Ponosna sam posebno na nekolicinu ljudi koji su prepoznali Infostud još onda kada smo mogli da ih plaćamo samo kikirikijem, ali oni su ipak bili tu. Hvala i svima koji su utkali neki deo dobre volje ili truda u ovaj naš ćilim. Pogotovo onima koji sada preuzimaju na sebe velike odgovornosti u Infostudu, a pritom veruju u naše izvorne vrednosti.

Ali ovo nije priča o tome.

Kada pričamo o 18 godina Infostud grupe, ljudi obično vide stvari sa ovog vremeplova, naše ljude, uspehe, neki vide naše propuste, svi vide proizvode naše firme – sajtove, aplikacije, usluge…  A ja vidim 18 godina mog života i gde su one otišle. Ovo je priča o tome – o boljci preduzetnika koji daju sebe svojoj ideji i svom poslu. Ko je Brana Infostud, a ko sam ja? Kako kaže jedna moja drugarica- jedna sasvim obična Brana, koja voli da đuska, voli plavu boju, plave oči, kestenje i jagode. Koja je, gradeći Infostud, gubila i pronalazila sebe.

Kofer sa kojim sam došla

Tokom intervjua za neku menadžment nagradu, gospođa sa druge strane me je pitala: „Da li ste neka iskustva ili dobre prakse preneli sa vašeg prethodnog posla?“. Khmmm… imala sam 20 godina kada smo pokrenuli Infostud. Imala sam doduše i drugi posao tokom studija, u srednjoj školi sam zajedno sa sestrom delila reklamne letke po Kelebiji, radila honorarno neke posliće, mrzela da skupljam šljive u voćnjaku, ali ipak skupljala, plevila travu, vadila krompir, glancala parket, sparivala brdo skoro pa istih čarapa u parove, usput bila vukovac… Vrlo sličan spisak važi i za mog brata.

Da, gospođo, prenela sam radne navike u ovaj moj sadašnji „posao“. Prenela sam puno lekcija mojih roditelja koji su na seoskim šorovima naučili šta znači stvoriti hleb za sebe i za svoju porodicu, a onda su postali profesori univerziteta.

Unela sam jako puno posvećenosti i ljubavi. To je dovelo do toga da vremenom postanem Brana Infostud. Kasniji život je doveo do toga da kažem Brani Infostud – hvala ti za sve. Ipak, ti nisi ja. Ti si samo deo mene, bitan deo koji volim.

Ko smo mi, a koje uloge igramo?

Mislim da vam je jasno gde je otišao dobar deo moje mladosti 😊 Ipak, bilo je tu vremena i za sve drugo – zezanje, odrastanje, pravljenje gluposti, ljubav, putovanja i istraživanja. Ovo nije priča o sagorevanju, iako je i toga bilo.

Ovo je priča o tome kako mi preduzetnici, posebno ako uspemo da svoje „čedo“ dovedemo do uspeha, nekada postanemo svoj biznis ili se ponašamo prvenstveno kao osoba kakva na poslu jesmo ili “treba da budemo”, a ne vidimo one druge delove nas koji čekaju da budu primećeni i prihvaćeni, a možda čak i da procvetaju. Nekada mi te druge delove sebe ni ne želimo da prihvatimo jer nam se ne sviđaju, ne znamo šta sa njima ili se ne uklapaju u sliku koju smo izgradili o sebi kao uspešnim, racionalnim ljudima, ozbiljnim, visprenim, preduzetnim ili kakvim god – svako sebe vidi drugačije. Ili prosto nemamo vremena za njih. A posebno se nećkamo kada nam drugi ukažu na njih jer dosadašnji uspeh u životu nam je pokazao da smo često u pravu pa – što bismo menjali formulu? 😊

Ovo ne važi samo za preduzetnike koji se jako vežu za svoj poslovni identitet, može da važi i za ljude koji su previše orijentisani na karijeru ili neki drugi deo svog života. Čak i serijski preduzetnici, ako se ne vežu za jednu firmu, umeju da se identifikuju upravo kao „serijski preduzetnik“. A znate i za onu priču sportista koji se penzionišu u 35-oj i… šta su oni posle toga, ako nisu više sportisti? Znate ljude koji imaju neodložne sastanke na poslu nekoliko dana nakon što im se žena porodila? Šta su mame kada im deca odu svojim putem, a one nisu do tada izgradile druge delove sebe, mimo dece?

Ne kažem da se ne treba truditi oko posla ili porodice, daleko bilo 😊 Treba, trudite se oko svega do čega vam je stalo, fokusirajte se i dajte najbolje od sebe jer te uloge i jesu tu zato da bismo kroz njih sticali životno iskustvo, da bismo – nadamo se – rasli i postajali sve bolje verzije sebe. Ali to podrazumeva i da spoznamo, oslobodimo i prihvatimo onog unutrašnjeg sebe, a ne samo onaj deo koji igra neku spoljašnu, „funkcionalnu“ ulogu.

Pitanje je – šta se dešava sa nama kada nestanu ili se jako promene uloge sa kojima smo se izrazito identifikovali? Čini mi se da – ako shvatamo da je to samo jedan deo nas, ali da to nismo celi mi, onda to ne mora da bude nešto jako turbulentno nego promena kroz koju prolazimo manje ili više lagodno. Zato ovo nije i ne mora biti priča svakog čoveka, niti svakog preduzetnika, ali verujem da će se neki prepoznati.

Ko smo mi onda, ako nismo to nešto što jako volimo?

Ne znam ko ste vi, pojma nemam, to vi znate 😊. Ali sve više ponovo saznajem šta sam sve ja. Kažem „ponovo“ jer mi se čini da sam kao dete to prilično dobro znala i prihvatala bez opterećenja, ali… Recimo, nekada sam bila neko ko svoju dušu daje platnu i bojama. Ali kapitalizmu to „kao“ nije trebalo, a ja sam ga bzvz poslušala.

Kako ljudi sebe često identifikuju – kao sportistu, mamu, tatu, direktora, obućara, HR-a, balerinu, bubnjara, homoseksualca, vernika, biznismena, “spasioca” koji uvek pomaže drugima…? I šta bi se desilo da, nekim čudom, odjednom nestanu sve uloge kojima najčešće i najviše sebe definišemo – da nestane posao koji volimo, da nestane porodica, da više nismo ni plesačice, ni spremačice, ni direktori… Šta bi bilo?

Uloge bi nestale, ali mi bismo i dalje bili tu. I nešto… nešto bi ostalo sigurno u nama. Nešto bismo bili, zar ne? Da sve vaše bitne životne uloge nestanu, ko biste vi onda bili?

Hvala Infostud grupi što mi je dala mogućnost i izazov da je gradim i što i ona gradi mene. Hvala Infostudu što je – samo jedan deo mene, prepun zalečenih rana, ljubavi i sećanja.