Vreme čitanja: 4 minuta

Moje bivše cimerke su dobro upoznate sa „Braninim kulinarskim sposobnostima“. U tom periodu života, nas tri smo se povremeno viđale kada promolim glavu iz svoje pećine sa računarom i ponudim se da stavim kafu pa da proćaskamo. Međutim, ja bih obično stavila vodu, vratila se za računar, zablentavila u posao i setila se kafe kada je voda već davno isparila… Ok, ajmo Jovo nanovo – jel’ neko za kafu? Vrhunac je bio kada me je do kuhinje namamilo – ne sećanje da sam stavila vodu za kafu – nego smrad izgorele plastike! Istopi se drška džezve od čekanja na ringli :/ Sagorevanje uživo 😀

Ipak, u početnim godinama razvoja Infostuda, ta vrsta posvećenosti i ovaj „task killer“, kako me je brat tada opisao, bio je jako važan za uspeh biznisa u nastajanju. Sve dok nije postao kontraproduktivan – za firmu i za mene.

 

RADOMANIJA I JA

Kao i ostali osnivači Infostuda, jako sam se ložila na našu priču i radila sam šta god je trebalo – od deljenja letaka na ulici do pravljenja stranica u Dreamweaver-u. I odlučila sam da to postane moj posao sa punim radnim vremenom. Puno radno vreme je deminutiv 😀

Sećam se osećaja subotom ujutru, kada ustanem sa xyz ideja koje bih sve da sprovedem odmah. Što mogu sama, ja uradim preko vikenda, ali za neke stvari mi je trebao ostatak ljudi i frustriralo me je čekanje ponedeljka da se to završi. I kako sam sve više radila kući i popodne i noću i vikendom, sve manje sam izdavajala vreme za prijatelje, za sebe, za nešto drugo što nije posao…

Osim toga, zbog posla sam počela da živim na relaciji Beograd – Subotica, tako što sam svakih nedelju ili dve dana putovala tamo vamo. Prestala sam da se raspakujem, samo sam neke stvari vadila iz kofera, a neke dodavala. Posledično sam počela da gubim kontakt sa prijateljima koji nisu više imali pojma ni gde sam niti kad ću imati vremena za njih. I kako to ide… neki ljudi polako prestanu da zovu…

Došlo je do toga da dođem kući i zablenem se samo u TV jer sam umorna za bilo šta drugo, a nekada nisam ni znala šta da radim vikendom, ako ne radim… Imala sam 20 i nešto godina.

Ipak, sve je to imalo rezultata: biznis je rastao, prihodi se povećavali, počeli smo da zapošljavamo… Povremeno bih bila nezadovoljna što mi se život manje više sveo na posao, nedostajali su mi prijatelji, zezanje… Ali osećaj da firma raste i da kreiramo nešto super sjajno je kompenzovao tu prazninu i vreme je brzo prolazilo.

 

TREBALO JE DA UDARIM O DNO, DA BIH NEŠTO PROMENILA

Moje dno je došlo u vidu otpora ljudi ka mom načinu vođenja tima. Naime, iako sam radila generalno dobre stvari za firmu, bila sam previše orijentisana na rezultate, a malo na ljude. Nisam imala dovoljno iskustva da znam da promene ne možeš sprovoditi naprasno i

direktivama. Nedostajalo mi je mekoće u komunikaciji, otvorenosti, nedostajalo je da više uključujem ljude u odlučivanje, da novine uvodim postepeno… Ljudi su počeli da se bune i da mi prebacuju. I odjednom je nestala naša opuštena, „porodična atmosfera“, a ušli smo u fazu rasprava, neproduktivnih svađa putem mejla, ličnih kritika…

Bila sam povređena. Osećala sam se loše. Nije više ni na poslu bilo toliko prijatelja… A nije bilo ni nekog sjajnog života posle posla koji bi mi bio izduvni ventil i utočište. Odjednom nije bilo puno tla na kom sam bila svoja i stabilna, osim kući i kod mame i tate 😀 Čak je i tadašnji dečko živeo preko grane, što nije pomagalo.

Jedan dan sam imala razlog da odem ranije sa posla. Wooohooo! Išla sam kod zubara. Odjednom, to je bilo lepše nego posao.


Povezani tekst: Mala caka za pozitivu i dizanje samopouzdanja


ROKOVNIK MOJ NASUŠNI

Kad šavovi pucaju, moraš da krpiš. Ja sam krpila obe rupe…

Sa poslovne strane, počela sam dodatno da učim o stilovima menadžmenta, o komunikaciji, izgradnji ljudi, upravljanju promenama. Ali to je zasebna priča i hvala Bogu, sve je izašlo na dobro 😊 (inače, koga zanima, na temu upravljanja promenama preporučujem knjigu „Ledeni breg nam se topi“, Džon Koter).

A rešenje za privatni život sam našla kroz dobru organizaciju i onda je zezanje i uživanje došlo kao posledica 😊 Zvuči šašavo, ali…

Ja volim rokovnik. Doduše, tada Google Docs-a nije ni bilo 😊. Prva stvar koju sam uzela da radim jeste da, osim poslovnih planova, upišem u rokovnik i zanimljive stvari za privatno vreme i postavim ih sebi kao „zadatak“. Logika je sledeća – ako sam spremna da dobro isplaniram poslovne aktivnosti i ciljeve i prihvatim da je bitno da ih realizujem, zašto ne bih isplanirala i lepe privatne stvari i isto tako ozbiljno shvatila „zadatak“ da to ostvarim? Zašto se ne bih potrudila oko privatnog života isto kao i oko posla?

I tako su u moj rokovnik počele da ulaze vrlo konkretne stavke tipa:

  • U sredu u 20h pivo sa Petrom
  • Subota u 17h gledaš svetsko prvenstvo u kafiću na Adi
  • Kuglanje sa Vladom, Majom i Markom, četvrtak u 21h
  • Odlazak za Beograd sledeće nedelje – zvati na kafu Irenu, Mitu i Nevenu
  • U petak frizer…

I nema: joj, mrzi me, umorna sam od posla… joj, nisam oprala kosu… joj, sledeće nedelje ću… joj, ne znam sa kim da izađem u grad… joj, baš je dosadno u ovom gradu. Mrdni guzu i uradi nešto da ne bude dosadno.

I tako… polako pređe u naviku pa više ne deluje tako „iskalkulisano“. A kad se potrudiš oko njih, počnu i ljudi opet da zovu 😊 (a oni koji više ne zovu su jednostavno otišli svojim putem, ja drugim putem i to je ok…). Osim toga, kada postaviš sebi za bitno da imaš neke privatne aktivnosti i uživaš u njima, onda i poslovno vreme organizuješ tako da stigneš da uživaš posle posla. Naučila sam bolje da prioritetizujem stvari pa se prvo posvetim onim bitnima, a manje bitne mogu da ostavim za kasnije, delegiram ili čak preskočim. To ne znači da sam potpuno prestala da radim prekovremeno, daleko od toga, ali napravio se balans. U nekim periodima bih imala veći fokus na posao, u nekim periodima veći fokus na privatni život, smenjuju se periodično i to je ok.

Bitno je samo da nijedna stvar ne prevagne suviše dugo i tako počne da guši druge aspekte života. Jer kako život ide, možda napredujete u poslu pa i posao postaje zahtevniji, možda upoznate ozbiljnog partnera, možda oformite porodicu, možda dođete u neke životne izazove, možda ste osoba sa više različitih interesovanja koja sva traže vreme… Postaje sve bitnije umeti žonglirati između svih tih uloga koje imamo kao osobe i pritom – uvek i uvek – pa makar malo – odvojiti i vreme za sebe. Postaviti svoju sreću i svoje zadovoljstvo sebi kao prioritet.

Možda postoje i drugi recepti… no, kad hoću da postignem puno, meni dobra organizacija pomaže.

  • 200
    Shares

6 komentara za: “PRIČA O SAGOREVANJU ili balansiranje posla i svega drugog

  1. Super rezime jednog poslovnog uspona sa socijalnim padovima. Prošla sam slično. Bilo je perioda kad mi je samo posao donosio uzbudjenje novih saznanja, stavova i izazova.Kada mi je bilo dosadno s većinom ljudi u okruženju, ne zato što nismo u istom poslu, već su mi njihove priče uopšte delovale trivijalno. S druge strane, radoholičarstvo je bilo ujedno i filter za mnoge stvari i ljude. Naučila sam vremenom da cenim momente, da budem
    manje “savršena”, da prihvatam ljude oko sebe, tražeći pozitivne, a ne negativne stvari. I da, da upisujem važne čaše vina s drugaricama..:)
    Čitam tvoje tekstove, sjajni su..i kao pogled na životne situacije i prozno. Biće to jedna dobra knjiga, nadam se. 🙂

    1. Hvala puno Sanja! Taj filter je izuzetno bitan, drago mi je da si ga iskoristila. Pametno je držati podalje od sebe “ometače”, kako bismo se mogli fokusirati na prave ljude i prave stvari 🙂

  2. Odlican tekst.
    Moji prijatelji imaju razumevanja za moje potrebe, a posao mi nekako uvek na prvom mestu, pa se ne bune, navikli su. Medjutim, puno puta uhvatim sebe kako sam nepravedan upravo prema pravim prijateljima, pa umesto rokovnika, ostavim sve po strani i ja napravim inicijativu. Jeste da to nije tako cesto, ali je meni jako bitno. I da, pravi prijatelji i sami imaju slicne navike, nemaju radno vreme i stalno su u nekom hajpu, pa nam druzenje bude prava eksplozija sjajnih prica, ideja, organizacije za svasta nesto lepo…
    A porodica navikla: eno ga cuti, ne diraj ga. Ajmo u setnju! Ajmo u setnju, ajmo. Pravi trenuci da mi ispricaju sve ono cime me ne opterecuju tokom dana, nedelje. Ponekad mislim da preterujem, a u poslednje vreme da sam potpuno premoren i da mi je odmor sa porodicom i pravim prijateljima preko potreban. I ono najludje od cega ne mogu da pobegnem, stizu godine kada vise ni sam ne mogu ono sto sam mogao pre 20 godina. Jedino fokus i dalje drzi kao pre. Da nije njega, i ja bih za sebe mislio da sam lud…

    Jednostavno, porodica, pravi prijatelji i sve nesto lepo sto nam puni baterije, a cega se stalno odricemo jer uvek ima jos samo ovo i ovo i ovo, su prave stvari bez kojih nista ne bi uspeli da uradimo u zivotu.
    Poslednjih godina vise sam okrenut potrebama svojih kolega, imam mnogo vise razumevanja za sve i dobijam mnogo bolje interakcije i rezultate.
    Neki zakljucak je da jednostavno ne mozemo sve sami cak i da radimo 26 od 24. Bez ljudi smo niko i nista. Ne mozemo druge da prilogadjovamo sebi, ali sebe mozemo drugima. Ako nam je rezultat jedini cilj, zivimo da bi radili, umesto da uzivamo u radu i ZIVIMO predivan zivot!
    #Ljubav, muzika i sve nesto lepo…

    ps.. hvala jos jednom sto si podelila svoja iskustva iskreno i analiticki

    1. Hvala ti Deda Bor! Da ne volimo to sto radimo, ne bismo ni radili… pa ni preterivali nekad 😉 Svaka tebi cast sto guras taj tempo i mnogo duze od mene! A zakljucak ti je.. onaj pravi zakljucak 🙂

  3. Hvala Brano sto si podelila sa nama ovu mudrost. Nedavno sam imala raspravu sa prijateljem bas oko ovo teme. Njemu je bilo strasno sto sam stavila u rokovnik nase vidjenje, a da nisam, i on i ja bismo zaboravili. I meni je u pocetku bilo nezamislivo da prijatelje planiram, jer to su prijatelji i uvek treba da si uz njih i oni uz tebe.
    Medjutim, moj posao, njihove obaveze prema deci, poslu… su nas sve vise razdvajale. I shvatila sam da moram biti proaktivna i da moram da ih isplaniram. Zivot mi se zaista promenio i sada mnogo vise postizem i srecna sam sto sam obnovila i stara prijateljstva. Sada se uvek vodim jednom mudroscu “Zelja bez plana je samo san”. 🙂

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.