MALA CAKA ZA POZITIVU I DIZANJE SAMOPOUZDANJA
 Vreme čitanja: 4 minuta

Obrni – okreni, svi nekad padamo pa ustajemo… Davno, davno, na treningu na temu nošenja sa stresom, Zoran Ilić je našoj grupi „potencijalno stresiranih“ preporučio vežbice za dizanje samopoudanja. Ja sam ih malo uprostila i isprobala za poslovne teme – radilo je posao. Međutim, tada mi nije bilo toliko neophodno, bilo je više vežbe radi…

Situacija u kojoj mi je ta mala vežba trebala k’o leba, bila je neko vreme nakon što sam dobila prvo dete, tako da ću vam je opisati na tom primeru. A pošto je primenljiva na sve sfere života, i u poslu i privatno, na kraju vas čeka zapažanje zašto ovakve stvari možda ne upale kod ljudi koji su po prirodi već poslovno jaki, analitični i samokritični ili su generalno kritizerski raspoloženi, da ne kažem namćori.

 

PRVO UDARIŠ U DNO…

Prvih mesec i po dana roditeljstva prošlo mi je otprilike u oplakivanju moje sudbine i pravljenju planova kako da pobegnem od kuće. Ma, plakala sam i dok jedem supu! Razlozi su bili sledeći:

  1. Beba je plakala non-stop! Dobro, de, nije baš non stop, ali u mojoj glavi kao da jeste. A ja nisam imala pojma kako da je smirim i prolazili su mi tako sati i dani u agoniji… plače ona, plačem ja, Peđa me teši. Naime, iako je moja beba već sa 3 nedelje umela u cugu da odspava 7h , zahvaljujući tome što je nismo nunali, uspavljivali sa cuclom i sl., moja smirenost je brzo počela da bledi kako je rasla količina bebinog plakanja dok je bila budna. Srećom, ovo se rešilo kada sam saznala da je problem što mala nije imala uređen ritam jela i spavanja .
  2. Život kakav sam ga znala dotle – je nestao! Pufff – ode! Ok, znala sam da će život da se promeni sa decom, ali nisam kontala kolika je to promena i kao 30+godišnjakinja, koja je dotle već navikla da uređuje život kako ona hoće, nisam bila spremna da u roku od jednog dana izvrnem prioritete naglavačke i počnem da igram kako neki mali kmečavi zamotuljak svira (da ne obeshrabim buduće roditelje – „život“ se ipak vratio kasnije 😊.

Evo primer kako sam se grčevito držala svog dotadašnjeg života i načina razmišljanja, ne kapirajući realnost… Nedelju dana nakon porođaja, treba da idem na vađenje konaca od carskog reza i pričam telefonom sa mamom:

Ja: Sutra idem da mi izvade konce
Mama: Hoćeš da te tata vozi?
Ja: Ma kakvi, voziće me Peđa
Mama: A ko će da čuva bebu?
Ja, u sebi: Bebu? Neko treba da čuva bebu?

Epilog je bio da je moja mama čuvala bebu. Sreća pa je nazvala.

Elem, iz svih tih razloga, na lestivici od 0 do 20, moje samopouzdanje kao roditelja je bilo minus 10 i strahovala sam od onih trenutaka kada padne mrak i moj Peđa ode na fudbal, a ja zagrlim jastuk i čekam kada će se beba probuditi i početi da vrišti. Posle mesec i po dana sam odlučila da tako više ne može i da moram da poradim na sebi.


Povezani tekst: Sagorevanje ili balansiranje posla i svega drugog


… I ONDA SE TRGNEŠ

Setila sam se gorepomenute vežbice i odmah zadala sebi zadatak: svako veče, na kraju dana, moraš da napišeš minimum 5 stvari sa kojima si zadovoljna taj dan, a da si ti to uradila ili da si nekako doprinela da se to desi. Pet stvari – pošto poto! Ako i ne možeš da se setiš 5 stvari i deluje da ništa pametno i smisleno nisi postigla taj dan, sedi i razmišljaj i seti se nečega, ma kolika sitnica to bilo. I tako svako veče, bez izuzetka, čak i ako ti nije do toga.

Kao što vidite, vrlo jednostavno, samo zahteva disciplinu…

Rezultat je bio da sam vremenom naterala sebe da primećujem sitne lepe stvari koje su mi se dešavale, da cenim makar i male stvari koje sam potrefila dobro kao nova mama i da više razmišljam o tim lepim stvarima i uživljavam se u njih, umesto da se uživljavam u sve što mi je bilo teško. Tako sam i sa lepšim mislima odlazila na spavanje i ulazila u novi dan…  I kroz neko vreme, postala sam malo opuštenija, te nalazila energije i strpljenja da u zahtevnim situacijama – umesto da puknem – budem smirenija i bolje odreagujem. I tako su sitne pobede počele da se množe i da dolaze i krupne lepe stvari. Samopouzdanje je raslo. Što daješ, to i dobiješ… 😊

 

POTENCIJALNA ZAMKA

E, sad… Onaj prvi put kada sam isprobala ovu vežbu u poslovne svrhe, bio mi je jako oslobađajući osećaj što je zadatak da se fokusiram samo na lepe i pozitivne stvari. Kao prilično analitična osoba, sa visokim kriterijumima, umela sam da budem vrlo kritički orijentisana i samokritična, što je znalo nekada da me opterećuje. A odjednom – sve što se od mene traži (i što od sebe tražim) jeste da mislim o lepim stvarima i uživam u tom osećaju 😀 Bez razmišljanja da li je nešto moglo drugačije, da li sledeći put može 20% bolje i sl.  Ne kažem da ne treba težiti ka višem i boljem, ali kada smo pod stresom – prvi lek je da se opustimo…

Elem, sa tim uvidom, meni je vežbica super legla i dala je rezultata. A potom sam pričala sa par ljudi koji rade sa mnom i koji su isto analitični, teže uvek boljem itd. Zanimljivo, njima ova vežba nije radila posao. Bila sam začuđena! A onda, kroz razgovor, skontah gde je caka… Delovalo im je površno da se bave samo time šta su dobro uradili, da popisuju samo pozitivne stvari – imali su instant poriv da popišu i ono što je bilo nedovoljno dobro i što može bolje… Kapiram ih… Kroz posao i život smo naučili da guramo kao buldožeri i da uvek guramo više i bolje, popisujemo i pluseve i minuse, pa im još dodajemo pondere jer nemaju svi istu jačinu… Kakvo popisivanje samo lepih sitnica, odmah radi SWOT analizu!

Ali sve ima svoje vreme za primenu… nekada nam je potreban SWOT.. a nekada nam je potrebno da pohvalimo i cenimo sebe… i jedni druge.

I na kraju, mišljenja sam da ljudi koji su generalno kritizerski nastrojeni (kritičar je neko ko daje konstruktivnu kritiku i predlog, a kritizer je neko ko samo gundja), teško primenjuju ovakve stvari, a često ih i tumače kao praznu priču. Ima logike – ako samo tražite probleme, greške i crne stvari, verovatnoća je da ćete ih naći i videti jako puno. Samim tim, vremenom vam slabi navika da primećujete ili pridajete pažnju lepim stvarima…

  • 68
    Shares

Pridružite se razgovoru

1 komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

  1. Hvala ti što na tako otvoren način pišeš o problemima koji se u tom periodu dešavaju – o tome se generalno ćuti… Evo da podelim i ja svoje iskustvo.

    Identično sam se osećala sa svojom bebom i došla sam do slične tehnike koju si ti opisala. Svaki dan naći bar 3 stvari koje su oraspoložile, pa makar jedna od njih bila “nasmejao mi se”, ako ništa drugo nije bilo vredno stavljanja na listu.

    Ja sam dodala tome i momenat mini liste zadataka koje treba da uradim u toku dana, a da je realna, tipa napraviti doručak i pojesti sve, složiti veš i slično kako bih postala svesna toga da imam suviše visoka očekivanja od sebe u tom periodu.

    Meni je bilo dovoljno nedelju-dve-tri (ne znam tačno jer je pojam vremena u tom periodu bio vrlo fluidna stvar) da se toga pridržavam i da zapisujem lepe stvari i onda mi se percepcija promenila. Dalje je sve bilo nekako realnije i moja očekivanja i moje zadovoljstvo time gde sam i kako se sa tim nosim.

    Tako da caka radi 🙂 I treba probati bar nedelju dana 🙂