Vreme čitanja: 5 minuta

Moje rekreativne navike imaju čudne cikluse. Prvi put sam iole ozbiljno vežbala sa 18 godina. Osećala sam se sjajno i uopšte se ne sećam zašto sam prestala. Godinama kasnije, sestra bi me povremeno zvala na trčanje u Dudovu šumu, na šta je moj odgovor večito bio da mi ne pada na pamet. Znam da bih odlagala početak trčanja u stilu “možemo od onog 7. drveta iza ćoška”, kao i da bih batalila brzo jer ne volim da trčim ukrug… nit znam čemu će mi to. Znala sam da mi je u glavi neka prepreka i nije me interesovao pokušaj koji je osuđen na propast.

Sledeći put sam počela da vežbam sa skoro 36 godina i to traje evo već preko dve godine. Živo me zanima šta ću da uradim za cirka 18 godina… 😀

 

UNUTRAŠNJI KONFLIKT INTERESA

Kako je očigledno, rekreacija mi je jako dugo bila na spisku onoga što bi trebalo i bilo lepo da radim, ali ne radim. To mi je “kao” bilo bitno, ali, zapravo, nije bilo prioritet i nisam htela da se potrudim. Retki pokušaji koje sam imala su propadali, a postalo mi je jasno i zašto, kao i kako da obrnem priču.

Na NLP-u (neurolingvističko programiranje) sam isprobala vežbicu koju oni zovu “hijerarhija kriterijuma”, a pomoću koje sam bolje razumela šta me motiviše da vežbam, a šta me ipak sprečava. Jer kad nešto želimo da radimo, a ipak to ne radimo, očigledno je da postoje konflikti naših želja, mogućnosti, potreba…

Često se mi držimo samo površinskih želja i stanemo već kod prvih prepreka, umesto da zagrebemo dublje i dođemo do ključnih stvari koje nas motivišu, te njih sebi postavimo kao bitan cilj i jak motivator. Tako naoružani onim što nam je bitno, možemo lakše da rešimo zaista ključne probleme koji su u nama ili koji nam stoje na putu. Zanimljivo, kad to uradimo, početne sitne prepreke se obično nekako reše same od sebe ili postanu još manje bitne.

 

SAMO-ANALIZA NA BLIC

Evo kako izgleda ta vežbica i moj razgovor sa samom sobom na temu rekreacije. Vrlo je jednostavno – definišete prvo šta je to što želite da uradite, ali to ipak ne radite. Onda naizmenično vrtite pitanja o tome šta vas motiviše, a šta vas ipak sprečava, sve dok imate nešto da kažete tj. dokle god postoji nešto što bi moglo da vas spreči da ostvarite željenu stvar:

  • Šta bi me pokrenulo da uvedem redovnu rekreaciju? Želja da se zategnem i bolje izgledam (krivi su američki filmovi :p)
  • Šta bi me ipak sprečilo da idem na redovnu rekreaciju, iako bih bolje izgledala? To što me mrzi da vežbam
  • Šta bi me ipak motivisalo na redovnu rekreaciju, iako bih možda prestala jer me mrzi? To što bih bila fizički agilnija i imala više energije.
  • Šta bi me ipak sprečilo da redovno vežbam, iako bih imala više energije zahvaljujući tome? Sprečilo bi me ako bi teretana / mesto za vežbanje bilo daleko i gubila bih puno vremena na odlazak i povratak.
  • Šta bi me ipak pokrenulo da se redovno rekreiram, iako… (kapirate već šablon)? Želja da ispravim kičmu i popravim držanje.
  • Šta bi me ipak sprečilo da redovno vežbam, iako…? Vreme treninga koje se ne uklapa u moje dnevne i porodične obaveze.
  • Šta bi me ipak motivisalo na redovnu rekreaciju, iako…? Da imam stručnog trenera koji radi sa mnom jer sama ne znam kakve vežbe da radim i ne želim da ulažem vreme da učim o tome
  • Šta bi me sprečilo da vežbam iako… ? Dosada. Nije mi zanimljivo da non stop radim jedno te isto, kao na traci.
  • Šta bi me ipak motivisalo, iako…? Osećaj postignuća – saznanje da sam pobedila svoje odugovlačenje i izgradila jednu zdravu naviku.

I posle toga više nisam znala šta bi moglo sprečiti, osim ako mi vežbanje postane nebitno iz nekog razloga.

Kao što vidite, od površnih razloga zašto bih vežbala i površnih prepreka, došla sam do dubljih stvari koje su, meni lično, bitnije od onoga što mi je prvo palo na pamet. Svaka stavka je nešto što mi je izgleda bitnije od one prethodne stavke. Npr. iako me mrzi, ja ću naterati sebe da radim nešto ako imam pravi i bitan motiv, kao što je to da imam više energije u ovom slučaju. Ali bi me dosadni trening, na kome radim samo jedno te isto, verovatno ubio u pojam, čak i ako imam dobrog trenera.

Pritom, mišljenja sam da tačan redosled ovih stavki nije toliko bitan niti da je nužno npr. 4. prepreka mnogo bitnija od 3. prepreke. Verujem da se redosled ovih stavki može menjati ako na ista pitanja odgovorimo sada i za godinu dana, pa čak i za nekoliko dana, ako smo u jako drugačijem raspoloženju ili prolazimo kroz promene koje utiču na naše mišljenje o toj temi. Ja bih samo grubo konstatovala da su gornje stavke oni površniji kriterijumi, a donje oni bitniji i to je to. Ako niste baš sigurni da “rezultat” koji ste dobili odgovara pravom stanju, probajte da uradite ovu vežbicu nekoliko puta, sa kraćim vremenskim razmakom, pa uporedite odgovore koje ste dali i vidite šta vam deluje najverodostojnije.


Povezani tekst: Mala caka za pozitivu i dizanje samopouzdanja


I KAKO SAM DOŠLA DO TOGA DA REDOVNO VEŽBAM?

Gle čuda – poenta je bila se fokusiram na ono što je bitno! Lekcija koju valja ponavljati ceo život 😊

Kada sam odlučila da dignem taj cilj na lestvici prioriteta i da se stvarno pozabavim njime – odabrala sam da se fokusiram na ključne stvari. Batalila sam stvari sa početka gornjeg unutrašnjeg dijaloga, da me one ne zamajavaju bespotrebno. Pozabavila sam se onime sa dna spiska – dublje motivatore sam iskoristila kao cilj koji me vuče da istrajem  + paralelno sam rešavala većinu ključnih prepreka.

To je izgledalo ovako:

  • Na preporuku gorepomenute sestre, našla sam lične trenere koji rade sa mnom, malo po malo mi podižu lestvicu i prijaju mi zato što su normalni i opušteni. Osim dela kada crknem jer im padne na pamet da bih mogla da izvučem nešto više :D, meni je tamo dobro.
  • Svaki trening mi je malo drugačiji, nikad ne radim potpuno iste vežbe,  tako da mi nije dosadno
  • Treniram sama, a ne u grupi, tako da definišem termine koji mi odgovaraju
  • Studio za vežbanje mi je na 5 min pešaka

Pa su došli i motivišući rezultati:

  • Prvi put u životu, imam neke mišiće na stomaku 😊. Kao vrlo umerenom rekreativcu, pločice su za mene ono na šta se oklizneš
  • Najsrećnija sam bila na Fruškogorskom maratonu, kada sam 20km prepešačila bez većih napora. Svih ranijih godina bih već posle par km psovala u sebi i planinu i šta će ona usred ravnice i ko me to “motivisao” da dođem
  • Vežbala do 8. meseca trudnoće i osećala sam se kao super žena :D. Šta ćete više za osećaj postignuća? 😉

Dobro, de… pogledam se nekad i na veliko ogledalo da ošacujem jesam li se malo utegla :p

I na kraju, ne znam koliko dugo će me sve to držati, ali sada znam da mogu da izguram ovo i da se ponovo pokrenem ako nekad odlučim da napravim pauzu. Ako mi je to bitno, naći ću način da se ponovo mrdnem.

P.S.

Verovatno ćete uočiti široku moguću primenu ove male samo-analize, što privatno, što na poslu. Međutim, ako bolje razmislite, videćete da je možete primeniti i u radu sa drugima npr. kroz koučing ili u HR-u sa kandidatima za posao ili u marketingu (recimo, za utvrđivanje motivatora i prepreka za kupovinu nečega ili korišćenje neke usluge) i sl. Samo nemojte ovu analizu shvatati kao sveto pismo niti kao šablon za psihološko profilisanje drugih ljudi jer ona to sigurno nije.

  • 31
    Shares

2 komentara za: “PRESKOČI TAJ ZID: Šta nas vuče nazad, a šta gura da pređemo prepreke

  1. E upravo ovakav tekst jec trebalo da procitam… Odlazem rad na sebi (mentalni i fizicki) jer uvek postoji nesto prece (porodicne obaveze i fakultet) i evo danas sam polagala poslednji ispit i prosto je doslo vreme da odbacim sve ono sto me sprecava a dodjem do motivacije. I toliko mi je ovaj tekst lepo seo… jer je realan. Retko koji blog tekstovi su jednostavno-iskreni i poucni, iz vecine tekstova nema sta da se nauci..a ovaj tekst mi je ukazao na potpuno novi ugao razmisljanja. Vrtim sevu krug sa istim demotivacionim mislima dok ne sagledam stvari iz drugog ugla.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.