Nikad nisam bila maminski tip… Nisam se oduševljavala bebama, mala deca su mi bila dosadna i tretirala sam ih kao vanzemaljce: „Otkud ti ovde i šta ja da radim sa tobom?“. Samim tim, pošto me deca jednostavno ni-su in-te-re-so-va-la, bila sam potpuni duduk za te teme.
Evo ilustracije… Moja sestra Olja tek dobila ćerkicu i pričam o tome sa drugom sestrom, Sofijom, koja je već ekspert sa troje dece i ispituje me kako se ova druga snalazi sa bebom:
Ja: „Malo joj je zeznuto, beba puno plače, ima grčeve“.
Sofija: „Ne bi trebalo onda da jede grašak, kupus i tako tu tešku hranu“.
Ja: „Ne znam… nisam sigurna, ali mislim da beba još uvek jede samo mleko“.
😀 Duduk!
Ipak, uvek sam znala da želim da imam decu i mislila sam da će se taj majčinski instinkt nekako stvoriti kada postanem mama, što je bilo i tačno.. samo što se nije desilo baš odmah 😀
Šta više, kao dobar mali štreber i svesna svog neznanja iz ove oblasti, išla sam u školicu za trudnice i popisala mnogo korisnih stvari koje nisam znala ranije. I bilo je to korisno, samo nije bilo dovoljno.
ONDA SAM POSTALA MAMA PRVI PUT
Posle 2 dana u šok sobi, nakon carskog reza, doveli su mi bebu prvi put. Bila sam ushićena! Kako je slatka, kako lepo spava…Jaooo, ajd odmah da se slikam u porodilištu slika sa bebom. Kao turista! I onda se beba probudila…
Beba: „Kmeeeee kmeeeeee kmeeeeeeeeee kmeeee aaaa njaaaaa“ i sl.
Ja: „Aaa? Šta je sad bilo? Da te ljuljam? Da te nunam? Da te mazim? Zašto nećeš da se smiriš? Šta ti je? Hej? Alo? Zašto ovoliko plače? Upomoooooć!“ i sl.
(…situacija traje… da sam mogla da platim patronažnim sestrama 50 evra da je odvedu, smire i posle vrate, platila bih)
Cimerka u porodilištu: „A da ti nije beba možda gladna?“
Bingo! Gladna je!
Pojma nemam zašto, ali mislila sam da bebe nahrane u porodilištu pre nego što ih dovedu, a ne da stižu gladne.
MALA CIMERKA ROMKINJA
Taj prvi dan u porodilištu, na krevetu pored mene bila je smeštena mala romkinja koja je dobila svoje drugo dete. I jako sam joj zahvalna, iako to ona ne zna i žao mi je što nisam stigla da joj se zahvalim.
A zašto kažem mala? Pa zato što je tek trebalo da postane punoletna, a ja sam već imala 34 godine.
Elem, već tog prvog dana primetila sam da od 6 mama u sobi u porodilištu, nas 5 ne zna zna gde im je glava. Kad god beba zakmeči, zove se mama na telefon za savet, muževi donose sterilizovane cucle, po celu noć čuješ „Petre, spavaaaaj, Petre, spavaaaj, Petreeeee…“… kao da mali Petar već zna kako se zove.
Jedina potpuno opuštena mama bila je moja mala cimerka romkinja, a njen bebac je bio beba koja se nije ni čula, ma nisi ni znao da postoji. I zato sam počela da gledam šta cimerka radi i da je kopiram.
Naravoučenije je bilo: ona je potpuno smirena! Kad se beba probudi i zakmeči, dobije odmah da sisa. Kad završi sisanje, promeni joj pelenu, malo se maze, spusti je u krevetac da spava i ona isto legne da spava. Nema besomučnog ljuljuškanja da beba zaspi, nema uspavljivanja sa cuclom, drmusanja krevetića, ništa… sit si, čist, izmažen, laku noć i spavaj!
Uradim ja isto tako i moja beba odspava tu noć u cugu 5h 😀
Ovaj tekst je posvećen mom bratu
Zašto? Zato što još nema decu i duduk je isto kao što sam i ja bila, potpuno ga razumem 😀 Ilustracija:
Brat: „Ford Motors je napravio dečji krevetić koji vibrira i, dok dete spava, krevetac simulira vožnju u automobilu“.
Ja: „Možda dobar potez za Ford i vidim da se neki roditelji lože na to. Meni je bzvz da se dete navikava da može da spava samo u uslovima vožnje“.
Brat: „Aaaaa… Ja sam mislio da radi u drugom pravcu – pustiš dete u tome da spava, malo da se navikne da se vozi kolima“.
2 comments