Pile su kafu jednom davno dve Brane i od one druge Brane sam prvi put čula za REBT (racionalno emocionalna bihevioralna terapija). E? Šta je to? Ona mi je objasnila na konkretnim primerima. Zvučalo je kao praktična psihologija koju možeš primeniti i samo sebe radi, a i posla radi. Nema ležanja na kauču 😀 nego konkretan plan – ajmo, kako od tačke A uspešno stići do tačke B. Na kraju krajeva, ova druga Brana je bila HR sa iskustvom i znala je o čemu priča, što me je poguralo da odlučim da isprobam REBT prvo na sebi, a zahvaljujući tom iskustvu, REBT je ušao u Infostud grupu i do sada je 100-tinjak naših zaposlenih prošlo ovu vrstu rada na sebi.
Porodična organizacija i odnosi, kako ih ja vidim
Sa blizu 30 godina, bila sam već solidno formirana osoba, stajala na svojim nogama, imala firmu koja je u usponu… I vukla sam neke od klasičnih boljki – teško sam podnosila kritiku, kolebala se između posvećivanja vezi i posvećivanja sebi, između preduzetničkog rizika i organizacione stabilnosti… tjah, eto tema za REBT 😉 A dotakla sam i jednu od najbitnijih ljudskih tema – temu porodice, koja je u to vreme uključivala samo moje roditelje i brata. Sreća pa sam prvo to uradila pa tek posle formirala svoju porodicu 😊
Elem, ako osećate da ima prostora da se odnosi u vašoj porodici doteraju, možete probati ono što su meni na REBT-u rekli da uradim – da nacrtam sve članove naše porodice i kako izgledaju naši međusobni odnosi, onako kako ih ja vidim / osećam. Pa probajte izvući neke zaključke iz toga. Na kraju krajeva, ako i ne možete jasno da nacrtate tu sliku – i to govori nešto.
Moj crtež je izgledao otprilike ovako, s tim da je u originalnoj verziji bio konfuzniji, a ne baš ovako skladno nacrtan – neke linije sam prepravljala jer mi nisu bile jasne, neki članovi porodice su se jako preklapali jedan preko drugog, a neki imali malo dodirnih tačaka sa nekim drugim:
Sad kad pogledam ovu sliku i setim se tadašnjh dilema, stresem se 😀 Tu se ne zna ko pije, ko plaća, svi se svima mešamo u “posao”. Ne znam šta je do mene, šta je do drugih – da odluče, da urade, da procene da li je ok ili nije ok… zbrkana osećanja… Mislim da je upravo to ključ razumevanja – kako se osećate sa svojom slikom.
A ako vam se dato stanje čini ok, samo zamenite članove porodice sa imenima vašeg šefa ili podređenih, kolega sa posla, pa razmislite da li sa takvom organizacijom radite na najvišem nivou efikasnosti ili to može bolje. Zanimljivo – ovakvo stanje sa puno preklapanja sam često viđala i u biznisu, pogotovo u malim firmama u kojima se organizacija ili ljudi menjaju od danas do sutra. A sigurno znate i veće firme sa sličnom situacijon. Manje – više, sve te firme imaju lepo skockane zvanične organizacione šeme, ali realnost od toga puno odstupa.
I mi u Infostud grupi se povremeno iznova srećemo sa ovakvim izazovima u timovima koji su novi ili koji imaju novi menadžment, koji su ophrvani velikim izazovima ili kratkim rokovima, a imaju ograničene resurse… To čak može biti očekivana faza u početnoj postavci timova, dok stvari ne dođu na svoje mesto, ali treba težiti da u razumnom roku ovakve slike prerastu u nešto što liči na ovo ispod.
Ovo je slika koju su meni nacrtali i rekli – vidi, zar ovo nije bolja situacija?
Zanimljivo je kako ti nekada iskusni ljudi u 15 minuta objasne ono što toliko vremena nisi sam skontao 😀 Na poslu sam najčešće umela da postavim jasnu organizacionu šemu i kockice na svoje mesto. Ali sa najdražim osobama? To mi je bila još jedna lekcija o tome kako u privatnim stvarima nekada treba uključiti racionalnu, „poslovnu“ logiku, kao što i na poslu nekada treba uneti više emocija i ljudskosti.
Povezani tekst: Ljubav u kojoj rastemo: tražimo sebi slične ili se suprotnosti privlače?
Naravno, na ovoj slici možete dodati i druge međusobne veze između ostalih članova porodice. Takođe, može se dodati i hijerarhija, kada je reč o porodici sa decom koja još nisu odrasla (uz svo uvažavanje dece kao ravnopravnih “malih ljudi” 😊, mislim da ipak postoje stvari u kojima treba da se zna ko je roditelj, a ko dete), a na poslovnoj organizacionoj šemi svakako.
Kad shvatiš gde si na porodičnoj ili poslovnoj mapi – šta onda?
Kada sam videla sliku do koje treba da stignem, za mene je bilo vreme da se udaljim par koraka unazad, sagledam stvari sa distance i sada zaista – emotivno i porodično – stanem što više na svoje noge, dam sebi slobodu koja mi pripada, definišem svoje granice u porodičnim odnosima i razlučim koji stavovi su zaista moji, a koji pripadaju nekom drugom.
Valja imati na umu – svako treba da gleda prvenstveno svoju odgovornost. Ono je bila moja slika. Nije na meni da druge držim odgovorne za tu sliku niti da menjam njihovu poziciju na njoj. Šta više, njihova slika je možda sasvim drugačija.
To je moja slika, moj život, moja odgovornost… i ja ću da je menjam koliko mogu, a mogu sigurno da promenim SVOJU poziciju. Posledično, uvek se promene i neki drugi odnosi na slici.
I sta ste tačno uradili? Kako reći roditeljima da se ne mešaju, da su stvari drugačije sada, da i mi nesto znamo i oni to super lako prihvate?
Kompleksno pitanje 🙂 Rekla bih da fokus ne treba da bude na tome da mi njima govorimo kako i šta oni da rade. A većina nas upravo to radi – traži od drugih da se oni promene ili da oni promene odnos prema nama, ali to retko daje rezultate, zar ne? Pritom i nema smisla jer tražeći od drugih da se promene da bi nama bilo bolje – mi drugim ljudima dajemo moć i predajemo im odgovornost za naš život – sugerišemo da su oni odgovorni za boljitak ili probleme u našem životu i samim tim mi zavisimo od nekog drugog. To nije baš sjajna pozicija 🙂
U tom kontekstu, mislim da je ključ da, kada nas nešto žulja, mi izanaliziramo svoj odnos prema tom problemu / čoveku / situaciji i promenimo svoj način razmišljanja o toj stvari, a posledično i ponašanje. Jer kad mi promenimo svoj stav i “akciju” prema nečemu, posle nekog vremena, očekivano je da će se promeniti i “reakcija” koju dobijamo. To može biti npr. način kako se čoveku obraćamo, da li planemo na prvu loptu, koliko važnosti pridajemo njegovom ne/slaganju, da li mu pružamo ljubav ili ne, da li zaista čujemo potrebe te osobe ili to što čujemo tumačimo na svoj način…
Ja sam primetila, recimo, da, iako odrasla osoba i već jako dugo godina samostalna, ipak sam se u raznim porodičnim situacijama ponašala kao dete i samim tim jačala njihovu potrebu da se postavljaju kao roditelji i autoriteti. Na kraju krajeva, zar nije raspravljanje i natezanje sa roditeljima tipično dečije ponašanje?
U slučaju roditelja, dodala bih još da može biti korisno fokusirati se više na pozitivne strane u tom odnosu, umesto prvenstveno na negativne, jer to drastično menja odnose na bolje. Ne kažem da vi to radite, ali često se ljudi u odnosima sa bližnjima fokusiraju na ono što je loše i zaboravljaju na zahvalnost koju svi dugujemo roditeljima. Ako imate svoju decu, onda verovatno znate na šta mislim 🙂
I na kraju, ovo su velike promene i često ne idu super lako nego je potrebno vreme, istrajnost i strpljenje. Nešto što je nastajalo godinama ne može da se promeni za 2 nedelje. Srećno! 🙂